U godini u kojoj EU slavi svoj sedamdeseti rođendan (devetog maja se navršilo tačno 70 godina od kada je Šumanovom deklaracijom predložena „Unija čelika i uglja“), ona se suočila sa svojim najvećim izazovom. Na početku same pandemije izazov se činio kao prvenstveno zdravstveni, međutim ubrzo je on prerastao u socio-ekonomski pa i u izazov koji dovodi u pitanje principe i slobode na kojima počiva EU. Možemo ga definitvno posmatrati i kao test jednog sistema koji je posebno ispitao i ispituje evropsku solidarnost kako između članica tako i naspram zemalja u procesu pridruživanja kao i susedskih zemalja.
Na samom početku, važno je naglasiti da pandemija izazvana Covidom-19 jeste prvi zdravstveni izazov sa kojim se suočila Evropska unija ikada, te da sa druge strane zdravstvena politika jeste jedna od retkih politika koja nije zajednička evropska politika, dakle reč je o oblasti u kojoj države članice imaju gotove sve kompetencije svaka za sebe u toj oblasti.
U svetlu pandemije, koja je praktično stvorila novu realnost na kontinentu posmatraćemo odnos EU i njenih institucija naspram država članica i država sa statusom kandidata ili u fazi pregovora. Sam tekst pisan je u vreme kada pandemija polako jenjava, i kada već imamo jako veliki broj informacija o paketima pomoći. Nastojaću da istaknem mehanizme EU preko kojih su omogućeni različiti vidovi pomoći, te dostupnost istih za države članice i one u procesu pristupanja, a da što manje ističem nominalne iznose paketa usmerene bilo pre država članicama ili zemljama u procesu pristupanja.
Na samom početku izbijanja pandemije bilo je mnogo zamerki usmerenih prema EU i od strane država članica a takođe i od zemalja koje se nalaze u procesu pristupnih pregovora. Moglo bi se reći, da je trebalo neko vreme institucijama EU da uspostave određene mehanizme koordinacije merama u borbi protiv pandemije. Prvi krupan primer zajedničkog delovanja država članica EU jeste zajednička nabavka lične zaštitne opreme, respiratornih ventilatora i predmeta neophodnih za testiranje na korona virus. Ovakav potez je bio izuzetno značajan posebno za manje države članice jer su i one na ovaj način dobile jaku poziciju u pregovorima sa industrijom o dostupnosti i ceni medicinskih proizvoda. Sa druge strane već krajem marta usledili su i prvi paketi pomoći za zemlje zapadnog Balkana uključujući i Bosnu i Hercegovinu. Možemo govoriti o nekoliko paketa pomoći novčanih i robnih od kojih je značajna pomoć u medicinskoj opremi stigla kroz „Mehanizam Evropske unije za civilnu zaštitu u borbi protiv pandemije koronavirusa“, a poslednji paket pomoći podrazumijeva finansijsku podršku vrednu 3,3 milijarde evra namenjenih za ekonomski oporavak zemalja Zapadnog Balkana.
Nakon početnog šoka koji je izazvala pandemija koronavirusa, došlo do delimične stabilizacije u koordinaciji u pogledu odgovora na pandemiju. Ideja evropske solidarnosti je bila ozbiljno poljuljana, međutim vremenom se pokazalo da je itekako živa. Sjajan primer solidarnosti je da pomoć nije bila isključivo jednosmerna, samo iz EU prema zemljama u procesu pregovora, nego i u obrnutom smeru. Srbija je poslala osam aviona medicinske pomoći Italiji koja je imala ne samo faktički već i izuzetan simbolički značaj.
Takođe, drugi veliki iskorak kroz pandemiju jeste zajednički rad. Primera radi na međunarodnoj donatorskoj konferenciji u organizaciji EU prikupljeno je 7,4 milijarde evra, namenjenih za razvoj, proizvodnju i raspodelu vakcine i tretmana protiv COVID19. Na ovaj način, mobilizacijom sredstava i zajedničkim radom nesumnjivo će biti postignuti bolji rezultati, odnosno brže pronađena vakcina nego da da se proces njenog razvoja odvija partikularno u pojedinim zemljama.
Neosnovanim su se pokazale i informacije, koje su se pojavljivale, da će postojati određena diskriminacija u pogledu putovanja u zemlje EU u zavisnosti od toga da li pojedinac dolazi iz zemlje članice ili iz zemlje u procesu pristupanja EU. U vezi sa tim EK je izdala saopštenje „Komisija je spremna da blisko poveže Zapadni Balkan u primeni zajedničke mape puta o ukidanju restriktivnih mera zbog COVID-a 19 u skladu sa prethodnim odlukama o podršci Zapadnom Balkanu u borbi prtotiv COVID-19 i oporavku nakon pandemije“, uz dodatak da pitanje karantina ostaje u nacionalnoj nadležnosti svake države.
U ovakvim okolnostima, nijedna iole ozbiljna zemlja niti pojedinac ne može i ne sme da ulazi u poziciju da premerava nečiju pomoć. U uslovima svetske zdravstvene krize svako pomaže svakome i svako koliko može.
Ponekad doprinos Evropske unije u odnosu na zemlje koje se nalaze u procesima pridruživanja ne može da se posmatra isključivo kroz nominalne novčane iznose koji su direktno stavljeni na raspolaganje određenim državama, već treba imati u vidu i ono što su pojedini zvaničnici iz zemalja sa statusom kandidata naglašavali, a to je da odgovor na pandemiju jeste bio adekvatan upravo zbog toga što su zemlje kandidati godinama sprovodili održive i prave reforme kroz proces evropskih integracija, ulaganja novca, sredstava u zdravstveni sistem, u kapacitete za obuke lekara a između ostalog je taj novac dolazio iz fondova EU, pa na kraju krajeva i u druge oblasti počevši od npr. sistema komunalne policije koji se sada čini malo značajan, ali koji je u trenucima krize zahtevao funkcionalnu reakciju i od njega je u značajnoj meri zavisila stabilnost sistema.
Upravo kroz kvalitet odgovora pojedinih zemalja, koje su u procesu pristupanja na izazove pandemije može se posmatrati i da li su reforme sprovedene u prethodnim periodu u tim zemljama prave ili ne.
Na kraju može se reći da ima dosta simbolike u tome što EU na svoju sedamdesetu godišnjicu se suočava sa ovako krupnim izazovom u okviru kojega nastoji da povrati povjerenje u evropsku ideju i ponovo afirmiše one principe na kojima je nastala i na kojima se decenijama uspješno razvijala a to su solidarnost, zajednički rad i pomoć drugima.
Izvori koji su kotišteni:
https://swot.ba/zapadnom-balkanu-vise-od-33-milijarde-evra/
https://www.dw.com/bs/sedam-i-po-milijardi-evra-za-vakcinu-protiv-koronavirusa/a-53336736
Marko Smiljanić
NDP, Banja Luka
